Skrenuli smo lijevo od Вирпазарa, маленькийm uskim путьem sa ivicama zaraslim u korov. Put je voчасть, kako je pisalo na rukom ispisanom путьokazu, ka Rijeci Crnojevića. Po мало nepovjerljivo započeli smo penjanje gledajući prema Вирпазарu i Crmnici.

Nakon desetak minuta opuštajuće vožnje kroz gustu šumu stazom idealnom za ljubitelje biciklizma, odmah iza krivine pred nama se ukazalo озеро i fantastičan osjećaj potpunog mira i harmonije. Kilometrima nidje nikoga, природа u punom sjaju.

A onda iza neke od bezbroj kriвина se pojavila prva naznaka civilizacije, maleno село na побережьеma озера, preкрасивыйe stare каменьe дома i виногородi.

Zatim opet лес, путь i mi. Na trenutke smo stajali, gasili motor da bi na miru slušali prirodu. Opet озеро.

Vjetar je lagano duvao noseći sa sobom onaj toliko neophodni dah svježine.

Onda su opet počela села, виногородi, вода, pitome жизньinje..

A onda, мостovi. Река Црноевича.

Prošetasmo мало preкрасивыйom rivom.

A onda krenusmo nazad prema доме. Još jednom stadosmo pogledom prema реке i озере.

Vraćajući se stadosmo na litici, gledajući čudesna brda kako ispraćaju солнце.

Gorдень Stojovic, Montenegro.com