Горњи су подаци добродошли свакоме ко Андријевици долази ма са које стране, с мапом у рукама или опремљен савременим позиционирајућим уређајима. Љепше и сликовитије позиционирање било би оно по коме се Андријевица налази уз лијеву обалу Лима, ријеке која се пробија између брежуљака и плодних низина на свом путу од Плавског језера. Свуда унаоколо простиру се букове и јелове шуме, управо оне које Андријевици дају типичан, живописни изглед. Градић је име добио по цркви Андријевици, око које се 1877. године почело да рађа насеље. По другој верзији, насеље је на надморској висини од 798 метара подигао Андрија Кршикапа, премда о њему као о оснивачу нема много релеватних података.

Андријевица је данас центар истоимене општине, локално административно, културно и привредно средиште. И на први поглед је ријеч о типичној планинској вароши. Архитектура је налик оним узорима из прошлости, што месту даје посебну чар минулих времена. Овде се заиста не можемо да отмемо утиску по коме, иако егзактна наука тврди друкчије, локално време на неким географским позицијама ипак траје дуже. Тај временски парадокс свакако ваља имати на уму када смо на годишњем одмору!

Црна Гора је у том смислу повлашћена јер је пуна географским места на којима одмор канда добија на времену, метафорично каже ли се. Искрено, немојмо се заваравати: док негде убрзано одмиче 21. век, има позиција на Земљи на којима је једва 20. век. Ако у привредном смислу није, у туристичко-еколошком – то свакако може да бубе комплимент и Андријевици и Црној Гори!

Какогод, до места се спуштају стрме литице пуне водотока, и уливају се у Лим – рјечице Краљштица и Злоречица. Након Другог свјетског рата, насеље почиње привредно да постоји у модерном смислу те ријечи. Развија се воћарство и пољопривреда. На падинама брда Жељавице, у оближњем засеоку Забрђу (5 км), откривене су богате наслаге шареног мермера. Од свих индустријских погона, до данас их је мало остало. Преостало нерасељено сеоско становништво бави се махом сточарством и пољопривредом. Андријевица је једна од најсиромашнијих општина у Црног Гори.

Околина места као да је предодређена за статус ваздушне бање. Одавде се креће на планинске туристичке туре, до Виситора, Бјеласица и до Комова – планинског вијенца. Еколошки нетакнути вијенац Комова прошаран је местимичним пашњацима, шумама, стрмим литицама и долинама. Масив садржи кварцне слојеве који избијају на површину и местимично садрже рудне састојке. Са висова Комова поглед се распростире ка Дурмитору, и Поклетијама (в. Гусиње). У масиву постоји еколошко изненађење – Виситорско језеро, до кога воде уске планинске стазе.

Андијевица је центар бројног (и кроз историју војевања за слободу прослављеног) племена Васојевића. У граду се налази историјски Књажевац са црквом – духовна пошта окупљања свих Васојевића. Овде је подигнут и споменик свештенику Мојсију Зечевићу, чувеном заговорнику просвете међу Црногорцима, а који је по многим тумачима послужио као протолик владару и пјеснику Петру ИИ Петровићу Његошу, када је овај стиховима градио неумрли лик Игумана Стефана у чувеном спјеву „Горски вијенац“.