Баошићи (Црна Гора) налазе се 10 км источно од Херцег Новог, отприлике на четвртини пута према Котору. Местасце се протеже дуж саме обале, у дужини од 2 км. Име су добили по црногорској владарској династији Балшић. Друго предање тврди да је насеље названо у част Балше Цвјетковића који се у овај крај, по ослобођењу од Турака, с породицом први доселио, 1590. г. У прилог овој верзији о пореклу имена стоји податак да у Баошићима данас нема нити Балшића нити Баошића, али има многих Цвјетковића. Како било, под именом Баошле, Баошићи се први пут спомињу у повељи српског цара Душана, 1351. године. У месту постоје остаци зидина Балшиних двора и Балшин бунар. Од давнина су Баошићани познати као врсни заливски рибари, потом као поморци и занатлије. У доба када је поморство цветало у Боки Которској (Црна Гора), Баошићи су имали преко 30 бродова дуге пловидбе (данас нити један), и преко 50 капетана. Капетана срећом има и данас. И многих поморских официра, и морнара! Њихове су приче увек налик чудесним путописима, па их зато вриједи чути из прве руке. Како пронаћи поморског официра? Питајте било код мештанина. Он ће вам прстом или оком показати ко је у групи људи – баш поморац.

Wелл, Баошићи су идилично туристичко одредиште. За кога? Пре свега, за парове с малом децом. И за оне који љетују с чак две генерације потомства: с млађом децом и с млађим тинејџерима. Баошићи су идилични за оне који беже од гужве херцегновског, которског или будванског типа. За љубитеље природе на обални, медитерански начин, или за заљубљенике старих добрих природних (!) пешчаних плажа! Ако се какво строго критичарско око усидри на прамцу неког од многих туристичких бродића, шта може да опази? У Баошићима нема нити једног хотела који би део обале могао да прогласи „својим“. Приступ плажама је слободан. А плажа са ситним угодним шљунком има на десетине! Нису ретке оне плаже под сјеном каквог стољетног медитеранског бора, или канарске палме, или магнолије. Такве ситне плажице су рај за децу. Одрасли могу да прекрате време тако шта ће у сасвим плитком обалном песку, с маском на лицу, проналазити јестиве и укусне шкољке вонголе (Гроовед царпет схелл) и вагане (Wартy венус). Ручак не мора увек да се плати. Може да се убере из мора! До пре неку деценију, на скоро сваком жалу могла се да види понека рибарска барка. На начин на који се данас суши веш, тако су се на обали у Баошићима некад сушиле на десетине рибарских мрежа. Око њих су увек могле да се виде мачке, јер су мреже мирисале на пуне улове. И данас у Баошићима постоји једина заливска Рибарска задруга. Ипак, није риба заштитни знак Баошића. Него је то један цвијет. Реч је о мимози. Сваке прве суботе у фебруару, увек сваке прве фебруарске суботе, у Баошићима се одвија финале Празника мимозе. То се финале увек одвија на обали, у центру Баошића! И увек буде велика фешта! На плажама се пече риба и бесплатно се дели, уз вино и пиво, сваком ко је пожели. Клапе певају медитеранске песме и свирају уживо, на хиљаде људи плеше и весели се. Мирише риба, лимун, вино и море! У фебруару месецу, ко год да прође Јадранском магистралом кроз Баошиће, тај види чудо: шуме мимоза! Не појединачна стабла овог чудесног зимског цвијета, него баш шуме! Мирисне, жуте, пуне мимоза у зрелом, распусном зимском цветању. Свака фотографија направљена у Баошићима тих дана открива у позадини врх планине Ловћен. Док се многи на обали сунчају, на Ловћену има снега. Јединствен, Празник мимозе дичи се традицијом од пуних 40 година. Дуж обале Баошића, питомог рибарског местасца, види се и кипарис, и олеандер, и банана, и многе врсте тропских палми. Баошићи су идилична башта. Сјемена многих биљака донијели су поморци.

Црква Св. Николе, заштитника помораца, саграђена је у Баошићима пре више од 400 година. Обновљена је 1802. године. Дом старог капетана некад је била незаобилазна туристичка рута. Реч је о заоставштини поморског капетана, Словенца, Мирослава Штумбергера, непревазиђеног макетара старих бококоторских једрењака, чији је легат, у временима за нама, дрско опљачкан. Име капетана Штумбергера и даље живи, кад и име његовог Музеја у Баошићима. У Баошићима је брже закуцало срце француског поморског официра и песника Пјера Лотија, године 1880, када се тада мало познати Пиерре Лоти заљубио у сељанку Пасквалу Ивановић. О љубави према Пасквали писао је у свом Дневнику, а овековјечио ју је у књизи Ретко цвеће. Друштво пријатеља Француске је у Баошићима, октобра 1934. поставило спомен-плочу у знак сећања на песника и на његову двоструку неосварену љубав: да заувек буде с Пасвалом, и да заувек живи у идиличним Баошићима.