Бело Поље налази се у североисточном делу Црне Горе, надомак границе са Србијом. Немогуће га је мимоићи, путује ли се магистралом од Подгорице према Београду (или супротно, ка мору). Сликовита долина поред ријеке Лим добила је име по пољима расцвјеталих белих рада! Чувена овдашња минерална вода „Рада“, име такође дугује истом мотиву. Област око Белог Поља насељена је већ у камено и бронзано доба, посебно током средњег века. Развија се као локални трговачки центар око Никољца, важног културног и религијској средишта, иако се варош први пут помиње као Никољпазар 1497.

Ипак, много раније (1195-1199), овде цркву Св. Петра и Павла гради кнез Мирослав, рођени брат Стефана Немање, родоначелника владарске династије Немањић. Кнез Мирослав био је владар Хума (данас: Херцеговина), чија је територија досезала чак до Дубровника. Црквено сједиште премијешта се у 13. веку из Хума управо у цркву Св. Петра и Павла. Она је до тада мала, скромна, православна црква у пред-романичком стилу, необичног изгледа – подигнута рукама приморских мајстора. Потом добија два звоника, висока по 25 м. (По доласку Турака, један ће звоник бити срушен, а други преобликован у минарет. Џамија постоји до 1922, када је црква враћена Српској православној заједници.) Како било, на црквеном порталу још увек постоји ћирилични натпис с посветом кнеза Мирослава. Унутар храма, мимо фрагмената осталих фресака, очувана је фреска кнеза Мирослава у манирском положају задужбинара: са смањеном, сликаном задужбином у руци. Фреске су иконописали врсни зографи (фрескописци) почетком 14. в.

По културну баштину Белог Поља, и не само овог града, од изузетне је важности да се у цркви Св. Петра и Павла у 12. в, по налогу кнеза Мирослава, руком пише чувено Мирослављево јеванђеље. Ријеч је о потпуно сачуваној рукописној књизи српске редакције старословенског језика (књизи недостаје само један лист, данас у Русији), с око 300 уметничких иницијалних минијатура, прецизно украшених бојама. До те је мјере Мирослављево јеванђеље важно да га приликом ријетких изложби надгледа професионална стража. Вјековима се чувао у једином српском манастиру на Атосу (Света Гора, Грчка). Данас се као национално благо чува у Народном музеју у Београду. Временом су начињене скупоцјене, потпуно идентичне (!) копије, од којих једну посједује ризница херцегновског манастира Савина... Да није било скромног потписа, којим преписивач, грешни Григорије Дијак, моли да буде поменут пред Богом, не бисмо ни знали име аутора ове изузетне уметнине.

Црква Св. Петра и Павла налази се тик уз магистрални пут који многе домаће туристе од Београда преко Подгорице води до мора. Црква Св. Николе, у склопу бјелопољског комплекса манастира Никољац, завршена је 1560. г. Највећа је то православна црква саграђена за време турске власти. Има форму базилике с три посебна дела и с осмоугаоном куполом. Унутрашњост цркве осликана је фрескама у 16. в. Приказане су сцене из живота Св. Јована Крститеља, Христа Спаса и Св. Николе. Најупечатљивије су у очима савременог посматрача оне фреске десно од улаза, са сценама патње у паклу. Дуборезни иконостас зографа Радула, величанствени је уметнички рад, с иконама из живота св. Николе. До ослобођења од Турака (1912), Бело Поље је имало варош израђену у оренталном стилу, с калдрмом и хановима – караванским трговачким одмориштима. Слика некадашњег турског провинцијског градића драстично се мијења након Другог свјетског рата. Конституисањем Социјалистичке Југославије, и доласком индустрије у овај крај, првенствено машинско-шумарске и вунарске, родила се нада у бољу будућност. Педесетак година потом, Бело Поље се и даље упиње да акцентом на индустију, туризам и пољопривреду исхрани своје житеље. Однедавно, град има факултет, што и доликује центру Доњег Полимља. Од бројних културних манифестација ваља поменути најпознатије: Ратковићеве вечери поезије и Фестивал драмских аматера Црне Горе. У Белом Пољу налази се Кућа Риста Ратковића, пјесника, и Завичајни музеј с поставком у старој згради Гимназије (из 1905).