Било да је у питању генетска диспозиција или социјални утицаји, тек чињеница је да је у Црној Гори (или:међу Црногорцима) ликовност готово интуитиван начин изражавања.И пре 20. века – нарочито на приморју – сликарство је имало своју позицију у црногорском друштву, међутим, тек између 2 светска рата црногорско сликарство постаје једна заокружена, мада никад аутархична категорија.

Наиме, у том периоду читава генерација младих црногорских сликара одлази на школовање у Београд, а одатле у европске културне центре – пре свега Париз. Међу њима најпознатији (али никако једини) и за даљи развој црногорског сликарства најзначајнији су Петар Лубарда и Мило Милуновић. Петар Лубарда (1907. – 1974.) 1925. године започиње студије у уметничкој школи у Београду, а већ 1926. године одлази у Париз где повремено учествује на групним изложбама. Прву самосталну изложбу имао је 1929. године у Риму. 1937. године учествује на међународној изложби у Паризу и осваја Гранд Приx, а 1940. на интернационалној у Хагу добија прву награду. На Лубарду остављају трага године проведене у концентрационом логору. Црна Гора му је вечита инспирација, но то никада није банална везаност за крв и тло – већ врло препознатљива атмосфера и мотив ,шта је као омаж Лубарди, интерпретирано, и у једној сцени филма "Прашина" Милча Манчевсог. Лубарда учествује у оснивању прве уметничке школе у Црној Гори, где је и један од првих учитеља. 1951. године отвара историјску изложбу у Београду, на којој раскида са соц-реализмом. Мило Милуновић (1897.- 1967.) се школовао на Цетињу, Скадру, Монци, Фиренци и Паризу. У И светском рату ступа у црногорску војску, а од 1919. до 1922. борави у Паризу, где се упознаје са Сезановим ђелима. 1923. годину проводи у Прчњу где у парохијској цркви слика фреске. Од 1924. до 1926. живи у Загребу, и излаже у прољећном салону, затим поново одлази у Париз, а одатле у Београд, где, са двојицом колега, оснива Уметничку Академију. То је његов импресионистицки период који је уједно најплоднији у стваралаштву Милуновића. Након другог светског рата са Петром Лубардом оснива уметничку школу на Цетињу. 1949. године у Београду добија звање мајстора и оснива мајсторску радионицу, а његове слике добијају и експресионистичку ноту. Често слика медитеранске пејсаже и мртве природе са раковима, рибарске мреже и људе и море. Идеалиста, никада задовољан собом, слике је радио дуго и за њих правио много скица, али је и поред тога за собом оставио много слика, фресака и плаката. Између два светска рата Црна Гора је, барем на нивоу своје култерне елите, била друштво са одликама модернизма као правца, а тиме и модерности. Додуше – по њу се морало ићи на сам њен извор – у Париз, али је зато она у реакцији са домицилним дала један врло оригиналан производ, или, данашњим рјечником речено – бренд.