Измеду река Лима и Таре, у средишњем делу Бјеласице, налази се Национални парк Биоградска гора, и у оквиру њега једне од три последњие европске прашуме. Овај басен је заштицен од 1878. године, када је постао такозвани Краљев забран - поклон тадашњем краљу Николи. Из тог периода датира свест о неопходности цувања Биоградске горе за будуцност. Заиста, она је остала готово нетакнута - свијетао примјер идеје Црне Горе као еколошке државе.

Глацијални облици рељефа - високи планински врхови и глецери праве диван контраст са језерима и ливадама. Иако су ти врхови високи и преко 2000 м (највиши је врх Црна Глава - 2139 м надморске висине) и поједине врсте дрвеца у прашуми високе 40-50 метара, предио изгледа веома питомо.

У самом срцу прашуме, на 1094 м надморске висине, налази се Биоградско језеро. Непоновљиву плаво-зелену боју даје му густа шума која се у њему огледа, са својих 86 врста дендрофлоре, од којих су многе заштицене (у Националном парку Биоградска гора настањено је 20% ендема Балканског полуострва).

Љубитељи природе могу уживати у шетњама шумама смрце, јеле, букве, бријеста, храста или липа, а орнитолози и љубитељи птица-у посматрању лета орла или јастреба. Од крупније дивљаци, цести су јелени, дивокозе, медвједи и вукови. Овде се може видети цак 80 врста лептирова - 40% укупног броја врста у Црној Гори.

Биоградска гора није само природно ремек-дело, него и прави етнолошки трезор. На ободима прашуме, у катунима и селима, могу се запазити колибе, воденице, савардаци - аутохтона, народна архитектура, као и археолошка налазишта. И топоними (Сјерогосте, Краљево Око, Гановаца итд) свједоце о дугој историји овог краја, али и његовој непромјенљивости кроз време.

Заиста, на Биоградској гори историјско време као да не постоји, али зато постоји оно циклицно, које се може пратити по неописивим играма и променама боја шуме, или по оживљавању и поновном замирању катуна током године. На ободу овог Националног парка налази се манастир Мораца (XИИИ век) са веома лепим и знацајним фрескама из XИИИ, XВИ и XВИИИ века и најзнацајнијим (код нас) иконама из XВИИ века.

Обилазак Биоградске горе може се поцети баш одатле. Осим тога, за веце групе туриста организовани су излети кроз шумске екосистеме до Биоградског језера (Колашин - Краљево Коло - Биоградско језеро) уз, по жељи, веслање у дрвеним цамцима.

Такоде, могуце је доци ски лифтом до једног од врхова Бјеласице, одакле се пружа велицанствен поглед на цели Национални парк (то је рута Колашин-Мушовица река - Ски центар Језерине) За мање групе туриста који користе теренска возила организује се обилазак парка из правца Долови Лалевица - Бјеласицка Коса - Зекова Глава – Врањак – Језерине – Колашин, или обратно.

До највиших кота и језера (Црна Глава, Зекова глава Троглава, Пешица језеро, Сишко језеро, Урсуловацка језера) може се стици маркираним стазама. На одреденим местима је могуце камповати.