Иако сам у Херцег Новом провео највећи део свог живота и сматрам себе једним од оних који се труде да буду шта је могуће више и боље упућени у историју и садашњост свега шта нас окрузује у овом прелепом граду и његовој околини, тек пре пар година сам чуо за Илиницу.

Прилика ми се указала током фебруара месеца 2003. године када сам имао част да то место обиђјем са господином Савом Зарубицом, иначе предсједником мјесне заједнице Игало; великим ентузијастом чија је жеља да ову историјску локацију уреди и претвори у јединствену атракцију на овим просторима.

"Желим шта већи број људи да заинтересујем за Илиницу” рече Саво, “да ово место посети шта веци број људи, као и да у планираним акцијама обнове пута, цркве, међа и прилаза привучемо помоћ и наших исељеника.”

Поред цркве која се налази уз саму међу која раздваја Црну Гору и Хрватску (како би мештани рекли "оно шта пане с лијева то је у њихово, а с десна у наше")...

...је изграђен јединствени споменик француским војницима погинулим на том подручују 1806. године у доба наполеонових освајања, подигнут 1919. године.

Натпис : "Ауx бравес солдатс францаис мортс поур ла патрие" ("Храбрим француским војницима погинулим за отаџбину")

Поред ова два уникатна споменика, место је једно од ретких локација са којих се поглед пружа са једне стране на читаву Боку, а са друге на Конавле у Р Хрватској.

Очаран заиста јединственим погледом и незаборавним доживљајем Боке, чак и мени до тада непознатом, укрцали смо се у теренску Ладу и спустили се тешко приступачним путем прво до оближњих Жвиња, Њивица и на крају до Игала. Након моје прве посете Илиници, врло често док ходам улицама мога града или возим се колима, окренем главу према горе и гледам је са жељом да јој се сто пре вратим и поново је дозивим. Гордан Стојовиц Монтенегро.цом