Маријана Вукчевић Дуга традиција и бурна историја модерне престонице и данас водећег пословног центра у региону У непрестаном ходу кроз простор и време заборављамо да застанемо и ослушнемо шта нам то причају и приповиједају градови у којима живимо, кроз које смо увек само у пролазу или пак они које тек планирамо посетити. Један од градова који има заиста импресивну историју и чији ход кроз време је оставио трага на инфраструктури, начину живота и структури становништа је и Подгорица, главни и највећи град државе Црне Горе. Кроз ту дугу и бурну прошлост Подгорица је преживљела многе катаклизме о чему нам најбоље сведочи и пет њених назива.

Подгорица некад-оглед у ближу и даљу прошлост града Најстарији остаци материјалне културе говоре нам да је простор данашње Подгорице и њене ближе околине био је настањен још у каменом добу. Пре две хиљаде година на ушћу Рибнице у Морачу налазио се илирски и римски град Бирзиминијум. У илирском раздобљу овај простор насељавала су два племена Лабеати и Доклеати, који су најнепосредније утицали на настанак овдашњих насеља. Лабеати су насељавали подручје од Скадра до данашње Подгорице. Имали су своју тврђаву Метеон (Медун) и развијену организацију живота, посебно војну. Доклеати су били настањени у долини реке Зете и захваљујући плодној равници и повољном географском и саобраћајном положају имали су брз економски успон. Њихово највеће насеље била је Дукља. Дукљу први пут помиње Птоломеј у 2. веку пре нове ере а налази се око три километра северозападно од данашњег центра Подгорице, на месту где се Зета улива у Морачу. Дукља је у време Римљана постала центар провинције Превалис и доживела даљи успон као привредни, политички и верски центар. Према неким подацима у то време је имала од 8-10 хиљада становника. По њој се и шире подручје називало Дукља, да би се тек после једанестог века усталио назив Зета.

У петом веку, у време почетка распада Римског Царства, у ове крајеве стижу прва словенска и аварска племена. Интерес Словена за стварањем сопствене државе и интереси Византије су били у сукобу па су се водиле сталне борбе током којих и Дукља бива порушена. То се највероватније десило 602. године, јер од тада нема више помена о њој као живом граду. У једанаестом веку на месту некадашње Алате настаје значајније ново насеље, Рибница. Рибница касније добија назив Подгорица, а изгледа да су оба назива све до петнаестог века била упоредо у употреби. Име Подгорица се први пут помиње 1326. године у једном которском документу, а потиче од имена брда Горица у северном делу града. У средњем веку Подгорица је била значајан трговачки, верски и културни центар. Смештена у плодној равници, она је била важна раскрсница трговачких путева.

Падом под Турке 1484. године она се, умногоме, мијења. У њој Турци подижу утврђења, градске бедеме, куле и куће, дајући јој тиме изглед војничко оријенталног града. А 1878. године Подгорица је одлуком Берлинског конгреса припојена књажевини Црној Гори. У то време у Подгорици је било око 1.500 кућа, са више од 8.000 људу - православне, римокатоличке и исламске вероисповијести. У Првом светском рату Подгорицу су биле окупирале аустријске трупе, а ослобођена је 1918. године. У периоду између два свијетска рата имала је око 13000 становника. У Другом свијетском рату бомбардована је више од седамдесет пута и била потпуно разорена, а погинуло је 4100 становника. Ослобођена је 19. децембра 1944.године.

Под називом Титоград почиње свој нови живот 13.јула 1946. и постаје главни град тадашње републике Црне Горе. Након ослобођења приступило се обнављању ратом опустошеног града. Од тада почиње динамичан развој Подгорице са чијим наглим развојем је растао и број становника. Некадашњи Титов град са типичним социјалистичким стамбеним блоковима, монотоним парковима и улицама налик једна другој, са урбанистичким планом који је после рата предвиђао шездесет хиљада становника, данас има трипут толико и инфраструктуру којом се не могу похвалити и већи европски центри. Подгорица данас Стара дама поносно је смештена у плодним равницама (бјелопавлићкој и зетској) окружена брдима (Врањска гора 85 м, Љубовић 101м, Горица 130 м, Дајбабска гора 172 м, Мало брдо 205 м, Хум 276 м, Врањина 303 м ...) пресјечења токовима чак пет река: Зете, Ситнице, Рибнице и Цијевне које отичу Морачом у Скадарско језеро. Скадарско језеро, близина мора, надморска висина, рељеф, географска ширина, условили су субмедитеранску климу са благим зимама и веома топлим љетима. Подгорица се налази на надморској висини од 44 метра изнад мора, на свега стотињак километра од чувених приморских летовалишта и атрактивних центара зимског туризма. Изградњом тунела Созине на Јадранско море стижете за свега пола сата вожње. Гради се толиком брзином да се готово свакодневно постављају темељи нових здања, ничу културне, научно-образовне институције, модерне саобраћајнице (нарочито мостови), пословни центри, шеталишта, школе, болнице, споменици, угоститељски и спортски објекти. Са правом се може рећи да је данашња Подгорица неприкосновени административни, културни, финансијски, трговачки, саобраћајни и услужни центар државе.

Пословна Мека, универзитетски центар, културна престоница, град младости и будућности. Један од данашњих симбола Подгорице је и највећи мост на Морачи, Милениум који доминира панорамом града. Уз чувену лозову ракију и још чувенија вина (највећег винограда у европи - АД плантаже) импресивне споменике културе (којих је јако мало због огромног разарања града у ИИ светском рату) уз надалеко чувени староподгорички хумор, боеме, песму и “лепе жене” Подгорица заиста има шта да понуди путнику намернику. И ту није крај. Обновом државности Црна Гора и Подгорица као центар научних, културних, економских, политичких институција тек почиње свој мегаломански живот и развој. Стране инвестиције од више стотина милиона еура током 2006 и најаве нових и већих гаранција су још бржег развоја града. Нове амбасаде, представништа најпознатихих светских корпорација, међународне и домаће културне манифестације доводе сјетску пословну и културну елиту и Подгорица има све предиспозиције да постане један модерни европски град у коме нас прошлост опомиње а будућност обавезује да сачувамо, унаприједимо и направимо погодан амбијент за времена која тек долазе.