Текст и фотографије: Ђорђије Калезић Стари Бар спада у места која имају ретку особину да вас повуку у дубину времена. Постоји на том каменом броду између обронака Сутормана и Лисиња нека исконска снага која чини да се путник који у њега стиже неке септембарске вечери осјети потпуно спокојним, као да може одговорити на било коју претњу или олују која би могла доћи са мора.

На улазу, чемпрес који је урастао у стену. Природна статуа, добродошлица, кодекс понашања - "усправно држање обавезно!"

Историју старог Бара можете прочитати на другим местима. Или можете, просто, доћи и гледати, прећи руком по камену, па проћи испод лука капије, степеницама

до Цитаделе, грађене и дограђиване током хиљаду година

и градског аквадукта из турског периода. Ту се, на највишој тачки цитаделе осећа стапање епоха у безвремени тренутак очекивања каравана који као да још увек пролазе старим путем од Скадарског језера, кроз кланце који се усијецају дубоко у масив Румије и маслињаке који се терасасто спуштају ка реци, на којој се и данас налазе млинови за маслине. Град или планина: ко може рећи? Иако се на сваком кораку види деловање времена, ратова и земљотреса неке грађевине су обновљене (царинарница, турско купатило, црква св. Венеранде, сат кула, епископска и градске палате, барутана). Планове о конзервацији (реконструкцији) ревитализацији града, претварања у велики музеј и центар културног живота Црне Горе, и радове у том смеру започете 1983 године, прекинуле су деведесете, за које се не зна до када ће трајати. Ипак, ко неке септембарске вечери напусти стари Бар, бар једном пожели да га опет види испуњеног светлошћу, музиком, ехом корака и смијехом и мирисима кухиње који допиру кроз прозоре и капије.