Скренули смо лево од Вирпазара, малим уским путем са ивицама зараслим у коров. Пут је водио, како је писало на руком исписаном путоказу, ка Ријеци Црнојевића. По мало неповјерљиво започели смо пењање гледајући према Вирпазару и Црмници.

Након десетак минута опуштајуће вожње кроз густу шуму стазом идеалном за љубитеље бициклизма, одмах иза кривине пред нама се указало језеро и фантастичан осећај потпуног мира и хармоније. Километрима ниђе никога, природа у пуном сјају.

А онда иза неке од безброј кривина се појавила прва назнака цивилизације, малено село на обалама језера, прелепе старе камене куће и виногради.

Затим опет шума, пут и ми. На тренутке смо стајали, гасили мотор да би на миру слушали природу. Опет језеро.

Ветар је лагано дувао носећи са собом онај толико неопходни дах свежине.

Онда су опет почела села, виногради, вода, питоме животиње..

А онда, мостови. Ријека Црнојевића.

Прошетасмо мало прелепом ривом.

А онда кренусмо назад према кући. Још једном стадосмо погледом према реци и језеру.

Враћајући се стадосмо на литици, гледајући чудесна брда како испраћају сунце.

Гордан Стојовиц, Монтенегро.цом