Гувернер Аљаске, Мике Степовицх (Стијеповић) Посвећено Јудy Фергусон, великом истраживачу и хроничару догађаја на Аљасци.

Породица Степовицх у гувернеровом кабинету 1958године Слике породице Стијеповић су део колекције Јудy Фергусон, Монтенегро.цом их објављује са њеном сагласношћу. За свако неовлашћено преузимање се одговара-права су заштићена. Почетком прошлог века у рекама људи који за време великих златних грозница у потрази за сновима о благостању и богатству одлазише на Аљаску нашао се и велики број Црногораца. Било их је из свих крајева Црне Горе. Углавном се радило о људима који су већ неко време боравили и радили у другим деловима САД. Примамљени причама о великим могућностима за зараду у суровим пређелима Аљаске кренуше на даље на север према још неистраженим територијама, насељеним само индијанским племенима. Многи пионири из Црне Горе у беспућима некадашње „ руске америке“ оставише своје кости или без трага нестадоше заувек. Него од њих успеше да пронађу оно за чим су кренули у потрагу, постадоше богати и вратише се најчешће у топлије крајве Америке, други опет постадоше славни и успешни грађани Аљаске и осташе ту где и данас живе њихови синови, унуци, прауници... Према податцима које су ми доставили у задњих неколико година пријатељи из Аљаског генеолошког друштва до сада сам током претраживања те грађе успео да пронађем око 400 имена људи досељених у ове крајеве света са мјестом рођења натериторији данашње Црне Горе. Има их од свакле, а највећи део њих је тамо доселио из Монтане где су већ били провели неко време, мањи број је тамо стигао директно из Црне Горе. Свакако међу мноштвом наших досаљеника ваља издвојити породице Хајдуковић, Стијеповић, Дапчевић, Милаић и наравно све друге имена чијих чланова се истичу међу најугледнијим и најзаслужнијим људима у овом делу света. Славни пионир Јохн Хајдуковић утемељивач града Фаирбанкса, човека чија кућа „ Рика Хоадхоусе“ је данас музеј и део америчког националног блага, који је остао запамћен као главни владин преговарач са индијанским племенима тога подручја, неуморни истраживач по коме је добила име и планина „ Монт Хајдуковицх“ итд. Као и многе друге и ову веома важну страницу историје нашег народа неким чудом заборависмо. Небрига, не постојање адекватних институција и још много тога. Срећом велики труд, успех и мука њихова иако од нас самих скоро потпуно заборављена фасцинирали су неке друге вредне и паметне људе који урадише оно шта је дужност свакога од нас којима је и мало стало до очувања корена исјећања на тековине и дела наших људи у диаспори. Данас захваљујући дугогодишњем раду и ангажовању америчке списатељице Јудy Фергусон која је много страница свог досадашњег рада посветила управо нашим исељеницима као и књигу „ Паралел Дестиниес“ (Паралелне Судбине) инспирисану животом Јохна ( Јова) Хајдуковицх-а имамо прилику да откријемо велики број неоткривених страница историје нашег исељеништва.

Породица Стијеповић 2000 године Слике породице Стијеповић су део колекције Јудy Фергусон, Монтенегро.цом их објављује са њеном сагласношћу. За свако неовлашћено преузимање се одговара-права су заштићена. Мике Степовицх (Стијеповић) Марко Стијеповић из Рисна, да би избегао служење војног рока у Аустријској војсци са својих 16 година доноси одлуку да оде у УСА. Био је откривен као сљепи путник у Балтимору где се искрцава са брода и креце према Фресну у Калифорнији код рођака који је тамо живио већ неко време. Трагом гласа о златној грозници са 800 УСД у џепу 1897 године одлази на Аљаску где се 1902 године трајно насељава у Фаирбанксу. Приликом доласка на Аљаску за време свог путовања пролази кроз многобројне непредвиђене ситуације, сплаварења, планинарења и праве правцате авантуре. Започиње са трговином највише минералима која се одвијала на релацији Фаирбанкс – Сеатлле. Посао постаје веома уносан и полако зарађени новац почиње да улаже у некретнине. 1918 године у Портланду упознаје Олгу Барту своју прву супругу. Године 1919 у Фаирбанкс-у на Аљасци рођен Марков сине Мике Степовицх (Стијеповић). Међутим у међувремену Марко и његова прва супруга Олга се растављају. Олга је била из породице која је такође водила порекло из наших крајева, али која је припадала вишем средњем сталежу, навикнута на лагодан и луксузан живот није се могла прилагодити на изолованост и сурову климу Фаирбанкса. Неколико година касније Марко одлази у посету старом крају одакле се враћа са невестом Вуком Радовић. Вука је иначе била девојка која је годинама Марковој мајци у Рисну читала писма која је он слао из Америке. По казивањима Мике-а каснијег Гуверменра, Вука иако бијаше му маћеха опходила се према њему чак и боље него према својој рођеној деци и сматра да је она одиграла пресудну улога де се врати у Фаирбанкс и свој живот и каријеру веже за Аљаску. Млади Мике био је веома талантован како за спорт тако и за науку, био је изванредан играч баскета (нуђен му је и уговор са Ред Соxима из Бостона). Но ипак одлучује се за студије и упсује Гонзага Универзитет на којем је дипломирао 1941 године. Након тога уписује Норт Даме правну школу коју такође завршава са брилијантним успехом, а постдпломске студије из права завршава у Санта Цлари 1946 године. Већ наредне 1947 жени се да Матилдом Баричевић са којом је добио седморо деце и одлази да живи на очево имање у Фаирбанску где отвара приватну адвокатску канцеларију. Неко време бави се самосталном адвокаатуром, али образованост и виспреност овог талентованог човека није могла проћи неопажено. На инсистирање и уз помоћ Јохна Бутровицха који је у то време био једна од најзначајнијих фигура на на политичкој сцени Аљаске започиње политичку каријеру. Већ 1950 постаје градски начелник, 1953 постаје члан територијалног савета Аљаске (у то време још није била држава) а 1953 године одлази у територијални сенат. 1957 године постаје гувернер Аљаске, тачније потоњи гувернер територије Аљаске. Након престанка мандата Мике Степовицх-а Аљаска постаје федерала држава,а његова заслуга за то је веома значајна. 1958 године био је и кандидат за амерички сенат, али кандидат Груебинг га је победио за свега 900 гласова више. Мике Степовицх је човек нашега порекла који је до сада доживио највећи успех у Америчкој политици, његово име је назаобилазно у историји ове америчке државе. Дружећи се са Јудy Фергусон док сам сатима и сатима само слушао невероватне приче, о Црногорцима, фамилијама, њиховом животу на Аљасци, о њеној инспирацији. Док слушах те приче о успесима и падовима многих славних људи из наших крајева. О њеним искуствима из разговора са њима, жељама и очекивањима. Схватио сам да нашим познанством ударисмо темеље нечему шта ће засигурно додатно просветити сазнања на овом пољу о чему сведочи и овај текст и учинити да се ове две толико удаљене земље, Црна Гора и Аљаска које повезује само једна, али веома важна ствар, тековине наших досељеника много чвршће повежу. Прегалаштво и све оно шта је остало иза наших пионира на Аљасци као и дела њихових потомака која тек долазе, су невидљиви мост који ће вечно спајати једну малу медитеранску земљу са великом ледом опасаном земљом на крајњем северу “новог” света. Гордан Стојовић