Костањица је мало обално место у Боки Которској (Црна Гора), 15-ак километара удаљено од Херцег Новог, 30-ак од Котора. Према Рисну и Котору (в. Рисан, Пераст, Котор) има само једног непосредног сусједа – Морињ (в. то). Другог сусједа нема, јер се између Костањице и најближих Каменара налази тјеснац Вериге, где линија Залива скреће за око 90 степени, и није насељена. Костањица је име добила по костању, тј. питомом кестену (Цастанеа сатива) будући да се изнад насеља протежу шуме овог плодоносног племенитог дрвета – од обале до Јеремијиног брда (на чијем се врху налази мајушна православна црква Св. Јеремије), и до подножја доминантне планине Снијежнице изнад Мориња. Наравно, није кестен једина култура, има и маслина, али је за кестен из Костањице везан још један ботанички куриозитет: због специфичног састава тла, кестен овде успијева на најнижој надморској висини у Европи! Истина, у вези с овом тврдњом могу устати Столивљани, и протестовати (с разлогом!) јер и тамо кестен расте тик уз обалу. Да их не дели свега 330 метара тјеснаца Вериге, Костањица и Столив би били комшије – тим пре што се налазе у истој равни, као по лењиру. Помиритељска разлика је у овоме: Столив је познат по камелији (Цамелиа јапоница) која баш ту нарочито успијева јер јој по саставу одговара земља из кестенове шуме, али се место зове Столив (в. то) и познатије је по маслинама и камелијама од Костањице, премда је ова позната и по маслинама и по томе што једнако добро узгаја камелије! Звучи компликовано (у борби за туристички бренд) али је једноставно: Столив има камелију, Костањица кестен. Готов спор! Кад неко хоће с неким у Заливу да се наруга, он му покаже роге: испружени кажипрст и мали прст. Тако Столивљани показују прекоморским комшијама из Костањице. „Ми имамо Фешту камелије, а ви? Што имате!?“ Костањица нема фешту у част кестену. Ок, добиће је у годинама пред нама, неког новембра, кад костањи сазријевају, желимо да вјерујемо. До тада, остаје податак да се у новембру, у неким костањичким породицама спрема древна котуњада, торта од костања. И ње ће бити у понуди оних ресторана с бренд-ознаком Бокешка кужина. Оно што нико никад није истакао, и по чему је податак с www.монтенегро.цом-а ексклузиван, тиче се чињенице да је Костањица апсолутно најмирисније место у целој држави (Црна Гора)! Како? Да не расте у Костањици нека ријетка, јавности мање позната мирисна биљка? Јер да успијева, па зар би Костањица емитовала мирисе стално, а не периодично? Одговор се налази на свега неколико метара од магистралног пута, по сред Костањице, и оличен је у јединој обалној дестилерији медитеранског ароматичног биља! Чак и кад се поред дестилерије прође у вансезонским месецима, кад су стакла у колима сва затворена, вентилациони систем ипак пропусти нешто од есенције течног ловора, смиља и ковиља. Заиста вреди летовати у месту где се додатно не наплаћује једна од данас скупоцјених – ароматерапија!

Костањицу додатно красе бројне мале пјесковите плаже. Тамо где обала не допушта плаже, подигнуте су камене понте, неке са свјетионицима, неке не, неке у приватном власништву, неке опет не. Каткада понте граде мандраће, зидана обитавалишта за барке, у чијем тлу (опет куриозитететно!) знају да успијевају и неке шкољке (сасвим ријетке заливске срчанке, Цардиум едуле) којих не би ни било да нема тих камених залива унутар залива – мандраћа за барке. У Костањици још увек има каскада између мора и обалног пута на коме се кампери могу раскомодити. Они гости који желе самоћу, обавезно бирају управо онај ненасељени појас према тјеснацу Вериге. До тих честица самоће није лако доћи; до тек ђелића обале почесто с магистрале воде веома стрме стазе. Једино узнемиравање на тим местима може доћи само с морске стране, што многе љубавнике не узнемирава. Лето је. Може се. Неријетко, када љубавници у тренуцима паузе пожеле осмотрити што се то још сем њих самих наоколо налази, ако су с маском на лицу, почесто опазе у мору постављене врше, жичане рибарске клопкасте направе. Њих су с обалног пута бацили ноћу неки мештани. Етика налаже да туристи само разгледају по врстама рибе уловљене вршом (као током какве изложбе фор фрее), никако да вршу отварају! С маском изнад воде, свак може да из Костањице прошепури поглед до Рисна прекопута, те Пераста, и до изузетно атрактивна перашка отока два, вештачку Госпу од Шкрпјела и природног острва Свети Ђорђе. Данашња сезонска идила Костањице некад је била рибарска. И поморска. О тим темама попричајте с гостољубивим старосједиоцима. Баш као што је прст умочен у море повезан са целим светом, то може бити и прича с плаво-белим насловом. Питајте за поморце, славне Милиновиће. Конектујте се док сте у Костањици!