Гордан Стојовић и Родолфо Јокановић предсједник асоцијације “Зета” из Буенос Аиреса. Испред музеја емиграната у Буенос Аиресу, прво место где су се искрцавали нови емигранти, нешто слично шта и Еллис Исланд у Неw Yорку. Монтенегро.цом је још од свог оснивања средином деведесетих година прошлог века веома значајан део свог деловања усмјерио према диаспори. У то време у Црној Гори буквално да није било никаквог организованог центра или институције која би се бавила сарадњом и заштитом интереса исељеника, њиховим организовањем као ни информативном ђелатношћу. Ако је и постојало нешто за шта нисмо знали то је функционисало на веома застарјелим принципима, нова времена интернета и глобалних комуникација су захтијевала потпуно нови приступ и огромно пожртвовање, не само пуки сервис већ и некога ко је у стању да покрене и организује. У то време смо пружили подршку организовању многих акција међу исељеницима као и потпомогли многе у прављењу, попуњавању и осмишљавању wеб сајтова у дијаспори, и радили на повезовању исељеника како појединаца тако и организација. Улога Монтенегро.цом портала је незаобилазна при помену организованих акција дијаспоре током деведесетих година, посебно у Северној Америци. Међутим у исто време док су се оснивале нове асоциације које су окупљале исељенике и њихове потомке широм света у Латинској Америци се појавио поприлично велики број људи који се преко Монтенегро.цом-а интересовао за своје давно изгубљене корене. Потомци наших исељеника друге, треце генерације из Аргентине, Уругваја, Перуа, Чилеа, Венезуеле су се почели јављати тражећи информације о земљи својих предака. Монтенегро.цом је излазио у сусрет свакоме у границама могућег. Нама су се писма тих људи чинила невероватним јер због катастрофалног школског система напросто ништа нисмо знали о нашој емиграцији, а да има наших у Јужној Америци то је било скоро потпуно непознато широј јавности. И данас смо свједоци тога да се људи па и они “солидно” образовани питају “па зар има наших у Аргентини?” Ентузијазам нашег тима је ипак растао и са многим људима смо се спријатељили и одмах затим започели сарадњу. На позив асоцијације “Зета” са седиштем у Буенос Аиресу, први уредник одсјека за дијаспору на Монтенегро.цом-у, као и писац књиге “ Црногорци у Аргентини” и “Црногорска Емиграција у Аргентини И“, Гордан Стојовић, је боравио у овој земљи и том приликом се сусрео са многим истакнутим исељеницима, њиховим потомцима, и организацијама.

Чланови управе и оснивачи асоцијације “Зета” са пријатељем из Црне Горе. С лијева на десно Јуан Цетковицх, Милош Деретић, Гордан Стојовић (Монтенегро.цом) и Родолфо Јокановић Од данас ће у неколико наставака бити објављиване репортаже из ове далеке земље. Са Црногорцима у Генерал Мадариаги Град Гауча

Гаучи током градског сајма Генерал Мадариага је градић од око пет хиљада становника на далеко познат по Гаучима и изузетно квалитетном месу. Гаучи су иначе у Аргентини исто шта и каубоји у Северној Америци, дакле људи који се баве узгојем крупне стоке и имају веома специфичан начин живота, кодекс понашања и највећи део свог живота проводе на коњу. Данас је Мадариага веома богат градић у којем се живи изузетно добро у поређењу са квалитетом живота у другим крајевима Аргентине . Иначе већ други градоначелник за редом је пореклом Црногорац. Име садашњег градоначелника је Јуан Кнезевицх а име његовог предходника је Адриан Мирковицх. Иначе, међу самим Црногорцима постоји доста политичког ривалитета између перониста и радикала – тако да кад слушах те приче о пођелама чинило ми се као да се налазим у Црној Гори. У ствари много тога ме подсјећало на Црну Гору, на сву срећу не само прича о политичким конфронтацијама у Аргентини него и неке много пријатније ствари као на примјер пршут, о којем ћете читати у наставку текста. Још на самом почетку двадесетог века у Генерал Мадериагу су се почели досељавати први Црногорци. Како ми рекоше тамошњи, први од наших је био неки Перовић, а након њега да би крчили шуме, у тај градић, у провинцији Буенос Аирес, почели су долазит и многи други. Вероватно су као и у многим сличним случајевима људи који би се искрцали са бродова у Буенос Аиресу ишли трагом гласа да у тим непрегледним пространствима Аргентине нађу ђе има “наших”. Осећај усамљености и удаљености мора да је био невероватно снажан. Кад само помислим на себе сада у 21 веку, посебно док сам се налазио у Музеју Имиграната и на Док Суд у Буенос Аиресу, местима ђе су се искрцавали и први пут ступали у контакт са Аргентином наши и сви други досељеници, осјетим носталгију за Европом и домом. Могу само замислити осећај тих људи који су се након и више месеци путовања искрцавали на тло Аргентине. Готово дође као рефлекс и прва ствар која човеку падне на памет да тражи нешто шта личи на оно одакле је дошао, на било који траг већ познатог, већ виђеног, топлог и сигурног. Тако да су и Црногорци у Цхако и они у Тандилу као и они у Буенос Аиресу, Венадо Туерто и Генерал Мадариаги засигурно ишли трагом гласа да у тим местима, опет невероватно далеким, живе и работају други Црногорци тражећи траг топлине дома и срца. Заиста невероватна димензија свега посебно за мене који би требало да све ово гледам искључиво са научне стране, који сам већ значајан део свог живота посветио овој проблематици па и постигао за наше услове- иначе потпуно безусловне -веома значајне успехе. Међутим опет не могу а да не помислим на њих саме хиљаде километара далеко од куће како стоје и гледају потпуно сами без икакве представе о величини пространстава новог света своју будућност. Потомци првих Црногораца који су се населили у Генерал Мадариагу данас се углавном баве сточарством, а има и оних који су у овом послу достигли невероватно богатство тако да су власници и неколико хиљада грла крупне стоке и неколико десетина хиљада хектара земље.

Иначе Црногорци су у читавој Аргентини били надалеко познати као веома добри радници а на самом почетку радили су најтеже послове. Били су дрвосјече, радили су на изградњи путева, постављању шина, каменоломима, радили су и као лучки радници и као радници на грађевинама широм Аргентине. Данас у Генерал Мадеријаги живи око 150 фамилија које су пореклом из Црне Горе, око 500 људи све скупа, шта је веома значајан број и шта је у великој мери помогло очувању обичаја и језика. Црногорска заједница у Генерал Мадериаги је од самог почетка деловала организовано кроз многа удружења која су углавном имала карактер узајамне помоћи. Била су организована на тај начин пре свега због тога шта су многи наши исељеници остајали сами, радили су читавог живота како би сакупили новац за повратак у Црну Гору и ретко су ступали у брачне односе па нико није имао да их сахрани. Само мањи број је заснивао породице. Прва која је основана тридесетих година прошлог века је била Социедад Монтенегрина де соцоррос Мутуос – Црногорско друштво узајамне помоћи , Социедад де соцоррос мутуос Монтенегрина- Друштво узајамне помоћи Црногораца

Печат удружења Социедад Монтенегрина де бенефициенца –Црногорско добротворно друштво

Печат удружења То исто друштво је и до данас сачвало континуитет иако је временом мијењало име. У међувремену се звало и Социедад Монтенегрина Yугослава де соцоррос мутуос – Црногорско Југослованско друштво узајамне помоћи да би након другог светског рата променила има у Социедед Yугослава ” Његос “ како се и данас зове. Жестоке политичке пођеле у Црној Гору током двадесетих и тридесетих година прошлог века нису мимоишле ни Црногорце у Мадариаги, међутим о томе не желе да говоре њихови потомци, вероватно не желећи да се подсјећају на ружне ствари. Све шта сам успио сазнати је да је ривалитет био веома јак и да је чак било и обрачуна ватреним оружјем па и несрећних последица на жалост. Многе друге ствари које су се дешавале у Црној Гори значајно су се рефлектовале на наше колоније у Аргентини па и дан данас имају велики утицај. Након четири сата вожње од Буенос Аиреса кроз невероватно монотон пејзаж, непрегледне равнице са пољима препуним крава напокон смо налећели на таблу која означава улаз у град гауча.

На самом узлазу у град налази се и веома импресивна статуа христа.

Ту смо чекали наше домаћине, Басилиа Васа Јанковица и господина Марковица. По њиховом доласку кренули смо према дому “Његош” ђе нас је чекао остатак управе исељеничког друштва.

Са Васом Јанковицем на пријему у амбасади у Буенос Аиресу Дочек је био невероватно срдачан као и на свим другим местима током мог боравка. Ти људи су заиста дали све од себе како би нас угостили и како бих ја имао прилику да видим све шта ме занима.

Здравица У унутрашњости дома постоји велики кумин у којем се пекао асадор – говедина припремљена на гаучки начин, познати аргентински специалитет, много познатих аргентинских вина и још много остале мезе.

Са домацинима У дому су нас чекали Клисићи, Новаковићи, Радоњићи, Марковићи, Јанковићи, Булајићи . Ја сам брже боље се бачио у разгледање зидова на којим је било јако много слика са обиљежавања многих догађаја у Генерал Мадериаги. Међју најинтересантнијим су наравно слике са годишњег славља Гауча као шта је ова из 1988 године када су Црногорци представили себе у ношњама и са гуслама као и слика у којој су представили прве досељенике и оно са чим су се бавили.

Прва награда на слављу гауча 1988

Први Црногорци су сјекли дрва. И тако смо сви скупа започели причу о фамилијама, о Аргентини, послу, историји, животу и наравно Црној Гори. Свако од ових људи имао је безброј питања о томе шта се дешава, како се живи, ђе је ко, колико је шта далеко итд. Црногорце у Генарал Мадариаги као и генерално у Аргентини све које сам срео највише погађа дугогодишње готово потпуно игнорисање њиховог постојања од стране матичне државе.

Стољњак и чаше са ликом Петра ИИ Јесу се хвалили на појединце и на многе људе који су као појединци радили на томе да им се пружи онај минимум који је био неопходан да одрже минимум идентитета. То је успело у колонијама како у Генерал Мадариаги тако и у Чаку, међутим у Буенос Аиресу ђе постоје хиљаде потомака наших досељеника могу да кажем на основу свих досадашњих истраживања, контаката итд., једва око 20% њих има макар и повремену копчу са земљом порекла, а језик и обичаји су се изгубили још у другој генерацији шта се на срећу још увек није догодило у колонијама ђе је најчешће постојало језгро ентузијаста који су радили на одржавању културе, обичаја, језика. Међутим и поред свега код већине људи постоји огромна доза ентузијазма да се прихвати сваки позитивни помак или иницијатива из Црне Горе према њима. Многи од њих су нам рекли да имају осећај да се у задње време дешавају неки позитивни помаци и да се надају да све то неће остати само осећај створен игром случаја или прилика.

Након заједничког ручка у дому “Његош” поздрависмо се са домаћинима и кренусмо у посету фамилији Марковић и њиховом познатом ранчу “Лос Пинос” који се налази недалеко од града.

Опет кренусмо кроз прашину пампа следећи нашег водича познатог домаћина Васа Јанковица.

У наставку - На ранчу Марковића уз пршут Хотели у Црној Гори