Никола Петановић, (Подгор 1892-Сан Францисцо 1932 ) спада у ретке припаднике тзв. старе емиграције који су стекли високо образовање у САД. На позив свога старијег брата Митра 1912 године одлази у САД. Након кратког времена проведеног у Бутте-Монтана са савршено савладаним енглеским језиком одлази у Калифонију где наставља са образовањем и почиње са књижевно публицистичким радом.

Никола Петановић (Ницхолас Петановицх Наиад) Године 1923 у Сан Франциску објављује своје прво поетско философско дело на матерњем језику “Понос Живота”, готово сва његова каснија дела су писана на енглеском. Забринут дешавањима у Црној Гори након 1918, доноси одлуку да читав свој интелектуални ангажман посвети борби за обнову црногорске државности. 1924 године започиње са деловањем међу тадашњим интелектуалним круговима и нашим исељеницима у УСА. Почиње са издавањем брошура, писањем јавних прогласа, писама и држањем предавања о Црној Гори. Године 1927 покреће расопис “ Монтенегрин Миррор”(Црногорско Огледало) и оснива Одбор за суверену и самосталну Црну Гору у Сан Франциску. Око себе ствара круг утицајни људи уз чију помоћ наставља да врши притисак на америчку јавност у вези црногорског питања све до краја 1931 године. Најзначајније његово дело из тог периода је драма“Трославија” чија је тема била потлачен положај Црногораца и других народа у краљевини СХС. Током свог политичког деловања залагао се за стварање услова за одржавање референдума на којем би се Црногорци слободно изјаснили у каквој држави желе да живе. Његова предвиђања да ће САД у деценијама које сљеде постати највећа војна и економска сила те да ће енглески постати водећи светски језик су се показала тачним. Пјеснички надимак му је био НАИАД. Ускоро у издању Матице Црногорске из стампе излази прва књига посвећена животу и ђелу овог великана. Од његових дела издвајамо: Мојим Непријатељима С пријестола мудрости Био сам једном у великом заносу, осећао сам се снажан, крепостан и одлучан. Био сам уображен да свакој препони на пут стати могу; да својство са којим сам располагао могу покренути читаве масе у покрету; да од њих могу претворити једну несавладиву целину, са којом није лако пословати. Мислио сам да из ових маса могу извести један свет се неби двојбило у исправност и потребу његовог доласка. Мислио сам де ће све заинтересоване снаге прионути уз моје назоре, да ће усвојити моје схватање у најновијим погледима на свет и друшто шта у њему пребива. Мислио сам једну огромну хемијску сместу тако приготовити како и њој неби било експлозивних снага, које би реметиле хармонију тога тела, већ те екплозивне снаге оспособити у потицању живота његова. Према новим назорима, према новим обзорима, који даномице, код напредног и научног света, ступају у процес. Мислио сам на једну стваралачку снагу чији сам излив у себе открио, прем да, можете знати, нисам се замишљао бог нити тиранин, ни икакав диктатор оупште: ја сам се сматрао као позван једно велико и племенито дело. Ја сам мислио да у структури моје творевине подигнем вољу њену на највећем могућем ступњу њеног излаза; да се сваки атом својевољно титра и обавља свој посо према потреби целе федерације, која сачињаје моју, замишљену универзу. У моме новом свету мислио сам успоставити посматрачице, у свакојој по један далековид-с појединим далековидом(дурбином) да могу наједанпут упозорити све присутне на узајамну симетрију свих његових грађана-шта би им дошло све стварно кад би се нашли ту са чувством љубави и подвига, у посматрању и суђеловању у то. За остварење чувства( јер врло мало број данашњих људи посједује то чувство) ја сам пронашао један извор са којега су тајно пили, али се нису опијали тако велики и угледни људи као Карпентер, Кропоткин, Ферефо, Морис, Бурке и друи; и да се не употребљују методи античне Спарте-свакоме слободан избор: СПРОВАЂАЈУЋИ ПРАВО БЕЗ ПОВРЕДЕ ПРАВА ДРУГОГ. Показао сам моје лице у правој боји природног дара. Открио сам прси и одобрио научењаку да извуче срце моје, да га опипа, и поново смести у место његово. Подигао сам руку у вис, и дао знак истини да сам нњен гласник. Ви сте дошли предаме, у очима вашим литао сам записник двојбе, и потоњи закључак инквизиције; примјетили сте: „чудноват тип“. Ви сте изјавили да сам човек без покривача -па да је ваша дужност да ме покријете. Ја сам одбио, јер сам на вама опазио ођело које су изаткале руке те га не рукују; које су испрале сузе- које су привлаком цинички понекад на ваше лице изливају; ођело, које покрива мишице ваше који су по све вешто отети онима који производе и преређују услове њине: да су једри и пуни снаге,- која труне у љености и незнанству употребе. Одбио сам вашу понуду, одбио сам ваше упуте; позвао сам и вас да дођете у моме свету-да заједно подигнемо храм љубави, братства и правде. Ви сте одбили, и нисте ме оставили на мир: Насилно сте ме увукли у ваш круг, залијевели сте ме пићем које убија моје чувство: убијали сте моје подвиге, са вашим подвизима које сам давно преживио; гушили сте моју љубав са мржњом наспрам других и гњавили моју вољу са вашим лицемјерством и деспотским поступком наспрам мене... Хтједох побјећи, а ви сте завитлали конопац замном и довукли ме натраг. Хтједох протествовати, а ви сте запушили моја уста и забранли да нормално говорим. Хтједох опет да поновом моје планове стваралачких снага док између вас истрча плаћати месоња који носи метални број-пријетежи и да ћу знат ко је. Уздахнуо сам болно, почех јадити, али се успротивих јадиковању, и осамих се у мудрост, која вам сасма мало користи; ЈЕР ВИ СТЕ ЉУДИ, И ТАКО ЉУТИ, ШТО ЉУДИ НИЈЕСТЕ Из књиге „Понос Живота“ 1923. Сан Франциско А ТОКЕН (ЗНАК) У смртном страху злотвори се тресу…плод им сазријева. Вртови су свукуда обилно родили…да синови једу …за које сијаху крвави им оче… у мраку рођени у мраку умрли. Вијенац је Раде песник посветио потомку једном чоја фараона … Стари бард се у том грдно преварио… Јер влаадика није антрополог био … А умрије онда кад наука дође. Сој цигански влада – јер зло сад царује –ђаво је за кратко господар постао … гријеси су земље њега зачарали. Један народ који од бога је послат –иако је сада умукнуо гласом- Спрема се да игра улогу му дату … Зато злотвор пита –гласом који дрхти – Некога онамо: у Црну Гору ако се покрене … Оли дат ми руку ? А на то је одговор овај добио : нека ти узврате зајам Црногорци !

Насловна страна часописа „Монтенегрин Миррор“ Гордан Стојовић